KREATIVNA RADIONICA “OPUS”

Glavnog junaka ove priče upoznao sam pre petnaestak godina na obali Velike Morave. Upoznao sam ga, moram da priznam, u lošem društvu: ležao je na jednoj gomili raskomadan, u cepanicama, okružen sekirama i jednom izanđalom testerom. Videlo se da ga spremaju za vatru, a čovek koji ga je izvadio iz vode rekao mi je da je to hrast, stari hrast, i da nema neki naročiti plamen, već da tinja. Tako je narečeni drvoseča zapalio plamen, a hrast je nastavio da tinja u meni.

Desetak godina kasnije nagovorio sam mog prijatelja Nikicu Živkovića, čoveka koji ume i razume, da pružimo ruku ovom vremešnom gospodinu i pomognemo mu da izađe na videlo. Počeli smo prvo da učimo, a potom i da poštujemo ono što krasi fosilni hrast. Trudili smo se da mu ponudimo odgovarajuću formu i opredelili se za ogledalo, uvereni da će upravo taj okvir, taj ram, najbolje učvrstiti veru u živu sliku s ove strane stakla. Razapeti između alata i zanata, smatramo da je ovo drvo zaslužilo, pre svega, poštovanje. Poštovanje njegovog sklada sa prirodom koji vam jasno govori da bi bilo pametno da se okanete velikih zahvata. Radeći sa fosilnom hrastom zaboravite hemiju: dakle, nema boja, nema lakova! To uputstvo nudi nam priroda, a od vremena budućeg ovo drvo se štiti jedino uljem sa voskom. A kad smo kod uputstva: kada gledate ova ogledala, priđite bliže da biste ih zagledali. To zaslužuju.