U OGLEDALU

Iskonska je želja i potreba čovekova da, gledajući druge, jedanput vidi i sebe. Čovek se, najpre, ogledao u vodi, mirnoj vodi, potom je glačao kamen, bakar, bronzu. Mutna slika otvorila je vrata raznim verovanjima, počev od toga da ogledalo može da ukrade i zarobi dušu, da može da te uvede u drugi svet… Priča o ogledalu u istoriji ljudskoga roda počinje negde u Anadoliji pre 6.000 godina, potom u Mesopotamiji, Egiptu. Ogledali su se i antički Grci i Rimljani, ali ne svi, pošto je ogledalo bilo privilegija bogatih.Tako je bilo i u srednjem veku, kada su ogledala prvi put izrađena od stakla. U doba renesanse i baroka Venecija je prednjačila u izradi luksuznih ogledala koja su bila presvučena živom i kalajem. U toj i takvoj Veneciji odavanje tajnog recepta za pripremu ogledala plaćalo se glavom. U novije doba, dakle u 19. veku, nemački hemičar Justus fon Libig usavršio je tehniku premazivanja stakla slojem srebra putem hemijske redukcije, što je omogućilo masovnu proizvodnju jeftinijih i kvalitetnijih ogledala.

Pored klasičnih ogledala danas se uveliko proizvode i tzv. pametna ogledala sa ugrađenim ekranima, senzorima i interaktivnim funkcijama. I tu čovek nije stao: poigrao se sa svojom veštinom i znanjem i sačinio iskrivljeno ogledalo. Da se, za razliku od onog plašljivka sa početka ove priče, nasmeje sebi i drugima.